Princ na bijelom konju doista postoji???

 

Da, postoji negdje na svijetu među 7 milijardi ljudi koji svakodnevno cirkuliraju na ovom planetu koji  mi  nazivamo 'dom'. I ja ću biti baš  te sreće da među 2,5 milijarde muškaraca pronađem baš njega, Mr. Savršenog!? E, pa koji sam ja baksuz! Prije ću naći konja nego princa, a i konj je dobar sve dok  je Lipicaner (mislim, nije da nešto vrijeđam sada konje, nego, jednostavno, u toj rasi ženski rod je dobio pogrdan naziv 'kobila').

Mnogi nam govore kako je potrebno puno vremena i strpljenja da ga nađemo.  Često ponavljaju onu poznatu izreku „ko čeka taj i dočeka“, a mene je strah da od tog silnog čekanja ne dobijem bore, posjedim i ne daj Bože da u međuvremenu umrem (ne od starosti, nego,  eto tako, čisto od ljubavi).

Drage moje dame, često ćemo u životu poljubiti toliko žabaca, u zabludi kako je jedan od njih princ, da će nam se zgaditi poimanje muškog roda. Nažalost, u trenutku slabosti, bola, i sveopćeg jada, pod utjecajem okoline i savjeta vaše jedine prave prijateljice- mame, možda se udate ne za princa nego za konja s kojim prije godinu dana ne biste ni kavu popili .

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

To je tako u životu, jer smo mi - žene dopustile tu privilegiju muškarcima da postanu prave „peke“ i „princeze“ pri odabiru djevojke.

Ah, ti muškarci! Nije im ni lako, jer na svijetu ima toliko mnogo žena raznih profila kao: „sponzoruša“, „posvuduša“, „koferuša“, „plavuša“, „tatina kći“, „mirazuša“, te da ne nabrajam više,  jer vjerujte kako bi se i sami iznenadili kakve sve nadimke ne kače muškarci nama ženama ili zavidne i ljubomorne žene.

Čini mi se kako danas uopće u modi nisu normalne, pristojne i pritom lijepe djevojke, koje se oblače prosječno prema svojim mogućnostima, idu u crkvu i mole se Bogu, a da ima svaka im druga riječ u konverzaciji nije neka „sočna“ psovka.

Na cijeni su „djevojke“, ako ih tako mogu nazvati, tkz.  horda  živih Barbika s licem koje svakodnevno prelaze slojevima „Jupola“, raznoraznih fasada i namaza, koje mirišu kao čitava bočica parfema, hodaju sa što manje odjeće (po mogućnosti), a imaju pameti dovoljno da uključe svoj „smart phone“ (koji nažalost ima više podataka u svojoj memoriji, nego one u mozgu). Muškarci nekako više vole plavuše (pa i ako su ofarbane) bez obzira što o njima kruži 1001 šala. Ako im se posreći pa „upecaju“ jednu takvu „Barbiku“ nitko nije sretniji od njih. Nije važno je li to ona iz sočnog vica, samo neka se svatko za njom okrene na ulici za 180° i neka vam zavide vaše muške kolege. Kada takva „princeza“ poljubi vas gradskog „žapca“ balite od sreće, znajući da ste odabrali ženu svog života. A kad vas vaša nesuđena odabranica „otpili“ zbog nekog „tatinog sina“, žapca koji se može više napuhati od vas, shvatite da ste samo obični bik kome je „Barbika“ nabila rogove . A ona, „Barbika“, „Sponzoruša“, „Posvuduša“, „Koferuša“, itd. spremna je poljubiti svog princa na bijelom konju, jer ne kaže se džaba „ko čeka taj i dočeka“.  Nije važno što je ružan ko' žabac jer je bitno što ima u duši. Ako je duša pseudonim za novčanik, onda ih itekako mogu razumjeti.

 

 

Shelley